Ma jasno, i nije grubo, slažem se u potpunosti.
Sa druge strane, nisam siguran da li smo se razumeli oko "oba argumenta" - nije mi cilj ni bio da argumentujem/opravdam krajnji rezultat, niti da sugerišem da je to nešto što posmatrača _treba_ da zanima, već sam samo informativno napisao kako je do fotografije došlo (takve kakva je), kao anegdotu... _ako_ nekog zanima
A usput je i dobra polazna osnova za savete šta raditi u takvoj situaciji.
Ja (se još uvek trudim da) fotografišem za svoju dušu, u slobodno vreme (koga je sve manje), i najbitnije mi je šta ja vidim na slici, i kakve emocije mi ista vraća u sećanje. Iz ovog proizilazi da se moja subjektivnost podrazumeva, i da je smatram bitnim i čak neraskidivim delom same fotografije, tog odlomka jednog trenutka koji sam doživeo.
Ovo takođe znači da neko drugi najverovatnije fotografiju nikako ne može doživeti niti videti kako je ja osećam - ali meni to i nije cilj (makar trenutno). Naprotiv, kao npr. i kod pesama, i kod fotografija volim kada ostavljaju prostora za individualno tumačenje i identifikaciju, kakvo god ono bilo, makar i totalno suprotno od onoga što je autor imao u svojoj glavi/srcu. Pa makar i ne izazvale nikakvu reakciju.
E sad, da me ne shvatiš/te pogrešno, u fazonu "tako sam hteo, komentari me ne interesuju" - upravo me zanima kako drugi vide (ili ne vide) ono što sam ja doživeo i zabeležio fotografijom, pre svega jer mi daje svojevrstan pogled iz drugog ugla, ali i priliku da razmislim o nekim tehničkim aspektima koje možda i znam ali nisam obraćao dovoljno pažnje, ili pak možda prvi put čujem, dalje obogaćujući moj skromni arsenal, za neku buduću (možda i drugačiju) priliku.
Jedino što sve to opet umnogome zavisi od trenutne količine i vremena, i volje, i toga sam svestan. Ali čak i da ja ne uspem u dogledno vreme da primenim/uradim sve što bih hteo (ili da probam što sam čuo), ovo je forum, računam da će komentari itekako valjati i nekom drugom