Oh brate... al' ste ga zakomplikovali...
Pošto sam po struci mašinac, te su mi izometrije, perspektive i ostale geometrijske predstavke ispirale mozak godinama, dozvoliću sebi da iznesem kakva su pravila kada je postavka scene u pitanju. I u mašinstvu važe IDENTIČNA pravila kao i u arhitekturi, pa ako dozvoljavate...
Da bi bilo utvrđeno da li fotka curi ili ne, nekada NIJE dovoljno upotrebiti vizuelni osećaj. Verziranost tog tipa pomaže, ali nije nužno savršen preduslov. Osnovna stvar je da li je scena simetrična. Iako na prvi pogled deluje da jeste, ona to ipak nije. Simetričnost se obično ravna prema težištu fotografije, a posebno ukoliko je kompozicija centralnog tipa. Zapravo, poravnanje je uvek potrebno raditi na taj način, ali se u nekim slučajevima ovo pravilo može pogaziti, u cilju postizanja nekog drugog vizuelnog efekta (dijagonale i tako to). Ovde bi to trebala da bude ova zgrada, tako da se središnja vertikalna osa prostire duž krovne antene. Što zbog nemogućnosti da se takve finese odrede u tražilu dovoljno precizno, što zbog (verovatno) nedostatka vremena, Dalibor nije uspeo da tu antenu postavi u središte scene, a očigledno je da je imao nameru. Elem, kada se fotografija podeli vertikalnom osom po sredini snimka, videćete da ta centralna osa ne seče snimak duž dotične antene, već malo udesno. E upravo ta osa, GDE GOD SE NALAZILA, mora biti referenca u pogledu poravnanja, nevezano za temelje, iskrivljenost ulice, mesečeve mene ili fontanu u prednjem planu.
Fotka zaista curi, ali mnogo manje nego što se čini na prvi pogled. Curi za 0.44° u desno, a čak i kada se ispravi za tu vrednost, opet deluje kao da curi. E to dodatno curenje je rezultat optičke varke, usled asimetričnosti postavke.
Toliko.
Pozdrav