Hvala, Oldtimer! Ovih dana sam učila o ekspozicijskom trokutu, preforsirala sam oči, uši i mozak da pojmim šta je tačno brzina zatvarača, otvor blende i ISO. Onda sam do granica imbecilnosti pokušavala ova tri odnosa sagledati, u zavisnosti od promijena njihovih vrijednosti. Kada mi počne curiti mozak, onda se odmorim od tzv. ekspozicijskog trokuta na taj način što učim o kompoziciji, ili svjetlu, ili bojama ili režimima rada. A kada pomislim da sam taman nešto možda i uhvatila, riješim da vježbam na aparatu. I to na možda najlošiji mogući način - fotografišući zlatnu ribicu u okruglom akvarijumu sa mutnom vodom, pod lošim svjetlom u stanu. Em' je ribica preživahna, pa je ne možeš nikako fokusirati, em' je akvarijum okrugao, pa bježi na sve strane i lako zamakne iza biljke, em' sam se dva puta saplela preko stativa koji sam juče kupila (ove fotografije iz prvog posta na ovoj temi su fotografisane iz ruke). Isprobala sam ja na toj ribici sve moguće režime rada i odnose, fotografisala sa stativom, pomoću tajmera (taman ribica prođe ono tajmer još pibiče, ona zamakne, on škljocne). Stativ i tajmer sam koristila radi što mirnijeg aparata, da bi probala napraviti iole oštrije fotografije. Ribica nikako i nikad nije uspjela biti u fokusu, jer je mala riba-atletičarka, živa i neumorna... Napravila sam sigurno oko 500 snimaka, ali apsolutno ni jedan ne valja. Približavala objektiv uz akvarijum, odaljavala, zumirala, odzumirala, i u M sam radila, i u Av i u P i u Auto i u sportskom režimu i makro, i svaakako.
Od tih 500, jedina iz koje bi se moglo nešto izvući je nadloša. Onda, zamislite kakve su ostale. Cijelo to vrijeme sam ja razmišljala, šta mi kadar poručuje i šta zapravo želim da uhvatim. Riba koja ćuti, zatvorena u kružni saobraćajni tok iz kojeg nikako izaći, preživljava i bivstvuje u svom mikro vodenom svijetu, zatvorena i omeđena staklom i malom zapreminom. Ima hrane, ima kiseonika, ona živi, ali je ljuta i ne želi da uspostavi kontakt. Još je ja tu nešto uzurpiram sa nečim crnim što stoji na nekoj žirafi sa tri noge. Ko ne bi popi*dio?!
Učinilo mi se da je od ljutnje nešto razbila, okrenula se i otišla. To je bio taj momenat. Znači, ova tehnički loša fotografija, mutna, čudnih linija, problema sa osvjetljenjem koje baca čudnu sjenku, čudnim linijama i kadrom, može jedino kroz priču da pošalje neku poruku. Onda odjednom postaje jasno i zašto neke fotografije imaju naziv. Ova bi mogla biti "Ne komuniciram" ili "Ljuta". "Ne komuniciram" je meni lično veoma važan aspekt emocije i poruke, jer je ovakvu poruku jedna meni bliska osoba uputila kada se jedne prilike mnogo durila. Ostaje zapamćeno kao simpatičan događaj, a ova riba ljutica neka služi kao mali podsjetnik na ljudsku rasu sklonu ljutitim osjećanjima. Jer i ona nas čine ljudskim bićima, i lakše se povezujemo sa drugima kada znamo da se i oni poput nas samih, nekada dure, nekada ljute, a nekada... ne žele da komuniciraju
Oldtimer, tebi hvala na volji za postom, i što si me bodrio da nastavim. Stvarno mnogo znači podrška. Naravno, i svima ostalima, koji uopšte zavire na temu i nađu vremena da pročitaju ovo. Puno slova, malo fotografija, za sada. Idem dalje učiti... Hvala svima!
Exif Data:
Camera Model -Canon PowerShot SX60 HS
Tv (Shutter Speed) - 1/30
Av (Aperture Value) - 3.4
Exposure Compensation -0
Focal Length- 3.8mm
Flash- Flash Off
White Balance - Auto
ISO Speed - 1600