12.09.1916. godine, oporavljene srpske jedinice su se spremale za konačan proboj ka domovini. Britanske snage su nadirale kroz dolinu Vardara, a za one “sa jeftinijim životnim ulaznicama” bio je spreman teži put koji je obećavao puno žrtava ionako iskasapljene vojske. Taj put je vodio preko planine Nidže (Ili Voras) i vrha Kajmakčalan na 2.521 mnv. Vrh je držala Bugarska vojska i posebno ga je utvrdila. Dali su mu moćan naziv “Borisov grad” i prilično se osećali sigurno jer je sama planina praktično golet bez zaklona.
Srpska vojska je posle 18 dana žestoke borbe i podršku francuske artiljerije, uz velike žrtve, osvojila vrh Kajmakčalan. Cena je bila 5.000 poginulih sa srpske strane.
Već duže vreme mi se vrzma po glavi da bi trebao tamo da odem…..neka vrsta hodočašća, ne znam ni sam….ali jednostavno, unutrašnja potreba da budem na tom mestu.
Ovog leta, pre odlaska na more, sa suprugom i decom smo otpešačili 4 km uspona do vrha Kajmakčalan i poklonili se žrtvama nesrećnog vremena. Ostaci “Borisovog grada” I dalje postoje, rovovi su i dalje vidljivi, a na vrhu je spomen crkva posvećena Sv.Prorku Iliji sa ogradom od ostataka granata I bodljikave žice sa fronta. Na žalost u prilično je lošem stanju ali i dalje, zajedno sa kosturnicom, dominira predelom.
U nastavku je par fotografija “Kapije Slobode” - kako su je naši junaci zvali. Vremenski uslovi su jako promenljivi na toj visini. Dan je počeo kao sunčan, a onda, je Sv.Ilija “odlučio” da pokaže koliko je “sunce milije” – tmurni oblaci su prekrili vrh dajući zaista dramatiku kakvu mesto i zaslužuje.
