...ili bar o lakoći postojanja po pitanju fotografije.
Naime, sedim pre neki dan na reci, uz domaću crnu kafu, i razgovaram sa ljudima koji dele istu ljubav prema fotografiji, isto tako ograničenu vremenom, poslovnim i porodičnim obavezama, bezvoljnošću da se nosi oprema sa sobom i sve tako koječim. I dođosmo do zaključka da, kako godine idu, godine bavljenja fotografijom na ovaj ili onaj način, i godine uopšte, sve više razmišljamo o foto-aparatu u smislu što lakšeg, što kvalitetnijeg, nečega što ćemo stalno da nosimo sa sobom i tako moći više da fotografišemo...kao dodatak, tu je i (prilično nejasna) ideja o pojmu ''pure photography'', i čuvenoj maksimi ''less is more'' (što delim sa Eric Kimom, mada, priznajem, kao i on, inspirisan zen-budističkim načinom života).
Dakle, kad pomislim na svoje neiskusne početke (a daleko bilo od mene da sebe u ovom momentu smatram iskusnim fotografom), kad sam mislio da moram da imam veliki crni aparat i velike crne (ili bele, kako ko) objektive da bih sebe smatrao fotografom, vidim razliku u odnosu na sad, kad mislim da mi treba nešto malo, a kvalitetno; sad, da li je to samo GAS digao svoju ružnu glavu, i traži opravdanje, ne znam, ali znam da Canon oprema skuplja prašinu, a sa sobom nosim neki mali beli Samsung za koji ne znam ni kako se zove, dobijen kao poklon uz tablet.
Ide li to uz fotografske godine, ili samo uz godine?
