Na 30-tak km od Valjeva, na brzinu skockana mini-expedicija u Sastavu SMarko, Oldtimer i moja malenkost...
Iskreno nisam očekivao ovako nešto.
Oldy i Marko su već jednom ovde bili pa su donekle i znali šta ih čeka, ali ja sam krenuo u opuštenu šetnju, malo fotkanja tu i tamo...i to je trebalo da bude to...
Eh ali zamalo...
Nabujala reka, totalno strme i previsoke litice a puta nema izuzev onih prvih 200-300m koji ne služi nizašta drugo nego da zavara čoveka i njegovo uverenje da će zapravo sve biti veoma lako.
To je inače po mojoj proceni 95% neprohodna maršuta i više zahteva planinarsku nego fotografsku opremu.
Kad naidju gotovo bezizlazne situacije počnete da gubite strahovito mnogo vremena na prelazak jako kratkih deonica.
Što je najgore kako dalje odmičete situacija postaje sve zahtevnija.
U jednom momentu litice su postale toliko strme i visoke i jedini put je bio kroz reku uzvodno. Posle smo saznali da to i jeste jedino rešenje. Medjutim zbog izuzetno nabujale i brze matice u tom momentu je to bilo nemoguće...Bar ne bez žrtava.
A zrtava je bilo... I u opremi i u kolenima i u odeći, obući...
Da ne bi ulog postao prevelik jer su se polako sticali svi uslovi za to, nevoljno sam odlučio da se vratim nazad i ako to gotovo nikada ne činim. Jednostavno nisam hteo da i moji drugari prolaze kroz taj deo puta jer sam išao ispred njih i video da se to jednostavno ne isplati.
Posle otprilike 45 min pešačenja i promuklog grla od dozivanja sreli smo se na nekom mestu. Sreća pa nisu bili mnogo tvrdoglavi.... Ubedih ih sa 2 rečenice.
Poseban problem je bila žedj, koja je u povratku bila još više izražena. Sreća pa u šumama u Srbiji to nije nepremostiv problem pa sam se bar ja nekako snašao. Sa druge strane drugari su ipak radije odlučili da trpe žedj...hehe, po želji.
Uzgred ja sam ovde bio jedini sa ˝dečijim senzorom˝pa će moj doprinos biti verovatno i najskromniji...