TIMELINEPosmatrajući razvoj raznih tehnologija iz različitih sfera industrije, često se zapitamo – šta će se desiti kada dođe do prezasićenja? Ili do limita aktuelne tehnologije u trenutku kada nova još nije poznata? Interesantan je fenomen koji u skoro svim industrijskim branšama koje teže vrtoglavom napretku, kaže da se ovakvi lomovi generacija izuzetno retko ili čak nikada ne dešavaju. Kad god nam se učini da je postojećom tehnologijom rečeno sve, ispostavi se da prostora za inovacije ima sasvim dovoljno, i više nego dovoljno, pre no što se u igru uključe poslednje karte iz rukava ili kompanije bivaju primorane da iz korena promene pristup.
Istorijski gledano, iako zvuči kao jedna od bezbroj teorija zavere, tehnologija je uvek bila daleko ispred sadašnjeg vremena. Sve ono što mi posmatramo i koristimo u jednom trenutku vremena, na raspolaganju je bilo barem nekoliko godina unazad. A nije bilo eksploatisano iz dva razloga – prvi je prirodna ambicija velikih kompanija da na postojećim tehnologijama zarade što više, ne bi li sebi umanjili troškove i stepen neophodnog angažovanja koji je neophodan za jednu tržišnu tranziciju. Iz toga proističe i selekcija poboljšanja koja ćemo dobiti svakom novom iteracijom, a broj poboljšanih stavki nikad ne obuhvata sve ono što kompanije mogu da nam pruže, već uglavnom minimum onoga što moraju, kako ne bi bilo negodovanja i kako bi na odgovarajuć način odgovorili i konkurenciji. Drugi razlog se tiče kupaca i njihove inertnosti – ma koliko se činilo da tržište u svakom trenutku može da proguta sve, u praksi to baš i nije tako. Usvajanje novotarija se kroz decenije industrijske revolucije pokazalo kao neka vrsta kocke – desetine inovativnih kompanija su otišle pod led... često ne zbog toga što nisu bile sposobne da se u odgovarajućem momentu finansijski i tehnološki uhvate u koštac sa potrebama svojih kupaca, već i zbog toga što sami kupci nisu bili spremni na promenu pristupa nečemu što im je dotad bila svakodnevica. Na taj način nam se svima pred očima i dan-danas odvija istorija gde istrajavaju i bolje prolaze oni koji se kruto drže zacrtanih pravila, nego oni koji žele da menjaju svet u najširem mogućem smislu.
Aparat koji ovde predstavljamo, ne predstavlja nikakvu prekretnicu u smislu korišćene tehnologije. Upravo suprotno tome, radi se o posezanju za možda najjeftinijom varijantom unapređenja kvaliteta fotografije, bez potrebe za prevelikim rizikom, jer je upotrebljena tehnologija zapravo samo izostanak jedne od njih – u ovom slučaju, izostavljanje Anti-aliasing filtera koji je sasvim uobičajeni element na svakom modernom CMOS senzoru. Bez želje da umanjujemo značaj ovog poteza, reći ćemo da je ovaj korak važan za fotografski svet i to bitno više nego što se iz prostog saopštenja da „D7100 nema AA filter“, može naslutiti. Ono što se od samog početka izrade senzora srednjeg i velikog formata eksploatiše kao nešto prirodno, u svetu maloformatnih DSLR-ova je bilo retkost. Praksu je masovnije prvi put prekinuo upravo Nikon, predstavivši model D800E, a nastavio ju je i Pentax, svojim modelom K5-IIs, čiji je Nikon D7100 direktni konkurent i nastavljač prakse da se AA/LP filter polako eliminiše sa senzora zarad postizanja boljih rezultata i maksimalnog ceđenja optičkog potencijala objektiva. Zašto tek sada? Teško je reći, ali ako po strani stavimo problem koji Bajerovi senzori nose sa sobom, te da upravo te iste probleme (moiré, efekat nazubljenosti ivica itd) upravo rešava AA filter, moglo bi se reći da su brži procesori bili jedan od glavnih uzroka, jer su potrebni ozbiljni resursi, koji bi u realnom vremenu mogli da se uhvate u koštac sa uklanjanjem posledica goreopisanih negativnih pojava, onda kada klasično optičko rešenje više ne bude u igri. Ili barem hrabrost da se odigra na kartu (pre)visoke rezolucije koja će potisnuti ovu pojavu sama po sebi. D800E je u tome bio eksperiment. Njegova proizvodnja jedva prelazi 10% ukupne produkcije modela D800, a razlozi su vrlo jednostavni – čovek kao jedinka u proseku više voli da igra sigurno, nego da rizikuje. D800E kao takav, predstavlja rizik, jer u slučaju da se sa negativnim ne možete izboriti, večito ćete se kajati što niste izabrali varijantu koja prati sasvim konvencionalna rešenja, u kakva spada D800. Upravo je to i odgovor na pitanje „zbog čega se D800 uopšte proizvodi u dve varijante, ako je jedna tako očigledno superiornija po pitanju detalja i oštrine, pa čak i šuma?“
Bez obzira na činjenicu što je posredi značajan pomak u koncepciji i budućem poimanju prosečnog DSLR-a, deo uspeha je zagarantovan i od strane samog brenda, jer ime kojem se više veruje, po nekom nepisanom pravilu ostvaruje i bolji uspeh na tržištu. Da se priča može završiti kako ne treba, pravi je primer Foveon tehnologija koja je imala puno potencijala i realnih prednosti u odnosu na Bajerove senzore, čak i pre akvizicije istoimene kompanije od strane Sigma Korporacije. Na žalost – ni dotična kompanija, a ni Sigma očigledno nisu imali dovoljno kapaciteta kako bi tu tehnologiju izneli i napravili jednu pravu revoluciju u foto branši. Priču o potpuno drugoj tehnologiji senzora svakako ne možemo poistovetiti sa suštinski jednostavnim zahvatom kakav predstavlja uklanjanje AA filtera, ali je jasno šta smo hteli reći. Da li će gotovo „religiozni“ aspekt poštovanja omiljene kompanije osigurati uspeh Nikona i u slučaju D7100, ostaje da vidimo. Mi bismo rekli da nema razloga za sumnju, ali svejedno žarko želimo da isprobamo kako to radi u praksi, jer bi se u slučaju dobrog odziva moglo dogoditi da i drugi proizvođači krenu tim putem, što u krajnjem slučaju kupcima može doneti samo korist.
SPECIFIKACIJEKako bismo znali sa čime imamo posla, lista specifikacija će poslužiti kao idealno merilo tehnoloških unapređenja u odnosu na prethodni aparat, u ovom slučaju jedan od najbolje prodavanih aparata u klasi – Nikon D7000. Pogledajmo šta je novo na D7100:
Tehničke karakteristike: Nikon D7100 u poređenju sa D7000 Prirodno, prilikom prvog predstavljanja svakog novog aparata, oči su uprte pretežno u senzor. To je i očekivano, s obzirom da senzor prestavlja jednu od glavnih spona prilikom formiranja fotografije i, ako ćemo dotaći i trend proteklih godina – video snimka. Senzor je nov. Proizvod Toshiba Korporacije, naravno po dizajnu Nikonovih stručnjaka. Prvi put smo ga videli u težu nižeg ranga, modelu D5200, s tim da se sada od njega očekuje nešto više, zbog same činjenice da je D7100 drugi Nikon koji potiskuje AA (Anti-Aliasing, tj. Low Pass) filter iz senzorskog sklopa, a razlika u odnosu na rešenje koje smo prvi put videli na Nikonu D800E je u tome da je ovaj put AA filter izopšten u potpunosti! Ovo je samo po sebi dovoljan razlog za ushićenost, pa jedva čekamo da utvrdimo granice novog aparata! Autofokus... možemo reći da smo očekivali identičan starom, ali kako je D5200 nedavno preuzeo poznati AF sa 39 tačaka, bilo je pitanje kako će Nikon održati diverzifikaciju među klasama, tako da ih međusobno ne ugrozi. Odgovor je pronađen u novom-starom rešenju, AF sistemu koji je preuzet iz modela D4, kao sasvim prigodnom za nove okolnosti. Promenjeno je tu još štošta, pa krenimo detaljno...
PAKOVANJEPakovanje će poznavaocima biti prepoznatljivo, a niže možete videti njegov sadržaj:
Nikon D7100, sadržaj osnovnog „body only“ pakovanja Sadržaj kutije zavisi od ponuđenog paketa, a kod Nikona D7100 postoje dve varijante. Osnovna (koju smo i mi imali na testu) podrazumeva samo telo i prateće elemente: poklopac bajoneta; BS-1 poklopac papučice blica; DK-5 poklopac tražila; EN-EL15 Li-Ion bateriju sa MH-25 punjačem i kablom za napajanje iz mreže; AN-DC1 široki kaiš za rame; USB kabl za povezivanje sa računarom; uobičajeni prateći disk sa ViewNX aplikacijom za pregled i osnovnu konverziju RAW snimaka, kao i uputstvo na CD-u.
Druga, kit varijanta, isporučuje se u nešto većoj kutiji, sa dobro poznatim AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR objektivom.
Ostatak teksta →
Nikon D7100, TestPozdrav