Bobane, mislim da si ispustio iz vida poentu nastupa (u ovoj temi) nas koji se divimo Goranu.
Probaću da to pojasnim u par rečenica.
Ne radi se uopšte o nekakvoj "misiji pojedinaca", već upravo o tom jednom pojedincu, čije su fotografije (kako Zoran reče) vanvremenske, koje nešto govore i bez da je potrebno napisati opis ispod. Da, jasno je da je on samo šraf u mašineriji, ali za nas ovde, za ljude koji se pretežno zanimaju za fotografiju - on je fotograf koji radi svoj posao na jedan određen način. E taj određeni način je od njega učinio jednog od najboljih ratnih fotografa današnjice.
I ne bih se baš složio ni oko ove "zaštite"... to je zaštita koja im SLEDUJE po međunarodnim konvencijama... koliko su zaista zaštićeni vidimo po tome koliko ih pogine. A pogine ih procentualno (u odnosu na ukupno učešće) mnogo više nego vojnika. Nije li to malo ludo ipak? Da, slažem se i za to da oni sami biraju zanimanje. I to je tačno. Međutim, mi ovde nismo pozvani da vršimo evaluaciju njihovog morala (iako to stalno činimo), već njihovog rada, a Goranov rad je u tom smislu jednostavno izuzetan. U par navrata je, u poslednjih par godina, bio u samom vrhu što se tiče trenutka i izvedbe fotografije. Da to nije lako (čak i ako zanemarimo bezbednosni aspekt priče), govori i činjenica da hiljade njih fotka po celi dan i troši besomučne količine kartica i zavesica, a jako mali broj njih uspe da objavi neku stvarno dobru fotografiju.
Posmatrajmo diskusiju kao fotografsku... ne kao moralno/političku. Jer, takvim diskusijama zaista nikad nema kraja. Što reče Zoran, u svakom zanimanju se može pronaći neka loša crta - zašto radnik u mlekari prosipa mleko dok ga presipa tamo-vamo, a deca u Ugandi skapavaju od gladi? Zašto pekari svakog dana bacaju tone peciva iz otpisa, a deca iz Ruande nemaju šta da jedu? Zašto električari isključuju struju siromašnima, umesto da prespoje kablove od bogatih. Glupo je ići predaleko u takvim evaluacijama, jer mislim da nema poente, a samo se besmisleno koljemo, iako ništa ne možemo da promenimo. U reči "profesionalac" nema baš mnogo mesta emocijama. Kada bi se fotograf previše emotivno uplitao u priču (kao što su neki činili), teško da bi preživeo više od par godina rada. Nije poenta da se samoubije ili završi na psihijatriji. Kako svakodnevni, neposredni susreti ovog tipa mogu uticati na psihu, neki znaju, neki ne znaju, a ratni fotografi su u tome non-stop, svaki dan u godini, svake godine. Teško da iko od nas može i pojmiti takav način života i rada. Prosto, emocijama nema mesta, inače neće preživeti više od par nedelja. Teško je shvatiti, ali tako je. Mnoga zanimanja koja uključuju direktan ili indirektan rad sa teško unesrećenim ljudima, podrazumevaju i obuku u ovom smeru: emotivno neuplitanje u priču. Zbog toga se javlja to mišljenje o "bezdušnosti" pojedinih zanimanja, a zapravo je to odbrambeni mehanizam da ta zanimanja ne bi izumrla, jer na posletku niko normalan ne bi želeo da se time bavi, ako će da prolupa posle par meseci rada. Iz istog razloga se recimo doktorima ne dozvoljava da rade na svojim bližnjima. To je užasno loša ideja, baš zbog emotivnog naboja koji im smanjuje sposobnost racionalnog rasuđivanja.
Na kraju, niko ne može pobiti činjenicu da sada, zahvaljujući tim fotoreporterima, ipak jesmo informisani i ne može nam se servirati baš svašta, kako je činjeno u doba kada se fotografije nisu prenosile putem interneta, bilo kome u svetu. Tada je do javnosti stizalo samo ono što izaberu nadređeni. Sada je to mnogo teže kontrolisati. Zbog toga i saznajemo za priče kao što je Gvantanamo (samo primer koji mi je prvi pao na pamet) i mnoge druge koje verovatno nikad ne bi stigle u etar.
Pozdrav
