Ima dosta diskusija o tome koji je format (odnos stranica) najprimereniji fotografiji.
Naravno da ne postoji jedan odgovor, formate nameću prilike koje su raznovrsne preko svake mere, ali vrlo često čujemo da je odnos 1:1.5 pravi (dslr i nekadašnji film lajka formata), a 1:1.33 (kompakti) manje upotrebljiv i u pojedinim krugovima gotovo sinonim za slabiji rezultat.
Da li je takvo mišljenje nastalo zbog približnosti odnosa 1:1.5 ultimativnom zlatnom preseku 1:1.618?
Ili je naprosto tradicija u pitanju?
Postoje analogni foto-aparati koji daju sinemaskop varijante; 60×24mm na lajka formatu i 17×6cm na širokom. Imao sam priliku da obrađujem i jedne i druge i zaista postoje fantastični kadrovi u toj proporciji, posebno kada su pejzaži u pitanju, ali i bilo kakva okupljanja, događaji.
I rešim ja malo da se poigram sa ovim stvarima; izabravši bioskopski format 16×9, provrteo sam gomilu svojih fotki kroz ovu proporciju. Rezultati uopšte nisu nezadovoljavajući; dakle, sem klasičnih portreta gde se zahteva cela glava i deo poprsja, u većini drugih slučajeva, fotke sasvim lepo funkcionišu.
I sad se ja pitam, koliko nam je taj format 1:1.5 nametnut zbog optike (kojoj doduše najviše prija kvadratna forma), a koliko je odraz zaista posebne estetike koju daje.
Voleo bih da imam fotoaparat koji daje mogućnost snimanja od 1:1 do 1:2 i da se naprosto svako opredeli za ono što smatra prigodnim.
