TIMELINENije teško dobiti trku u kojoj trčite sami. Svakako da se situacija može posmatrati i tako ali, kada se govori o tržištu i učesnicima čiji smisao postojanja nije samo filantropski, reklo bi se da i profit igra ulogu u poimanju uspeha u nekoj disciplini. X-Pro zaista jeste serija koja svoju trku trči sama. U tome je izvrsna i nema nikakve sumnje da po mnogim komparativnim parametrima nadilazi konkurentske modele, čak i u disciplinama koje joj nisu primarna namena. Ipak, specifičnosti kojima nastoji da privuče potencijalnog kupca, nisu nešto što bismo mogli nazvati konvencionalnim. Tradicionalnim možda i da, ali jasno je da u ovoj kombinaciji elemenata, ta dva pojma definitivno nisu u saglasju. Tradicionalno u ovom slučaju postaje retro, a konvencionalno za današnje pojmove važi za nešto što u mnogome odudara od viđenja aparata kakvo donosi unikat poput X-Pro3.
Prvobitna verzija, iako ne toliko avangardna kao današnja, kao glavnu manu je imala nedorađeni softver. Druga iteracija je ispeglala većinu nedostataka začetnika klase, dok treća nastoji da dodatno prodrma tržište, te svojom još rigidnijom predstavom retro koncepta, podigne dosta visok zid, kao prepreku koju će retki želeti da pređu. Može se na temu svrsishodnosti arhaičnog dizajna naširoko raspravljati, ali kada je aparat već tu, ostaje samo da se prema ponuđenom odredimo. X-Pro3 možda i previše provocira prosečnog korisnika, kao da je Fujifilm želeo da privuče samo najokorelije sledbenike fotografije s kraja analogne ere i na taj način im ponudi ukus digitalnog, koji ne mora nužno biti gorak, za pojam nekoga ko se opire prelasku sa filma u svet binarnog.
Unikatnost ovog formata može biti mač sa dve oštrice. Koliko god ova izlizana fraza delovala trivijalno, činjenica je da ovom modelu savršeno pristaje. Tako će ovaj model ili biti primljen onako kako je proizvođač zamislio ili će biti zaboravljen. Neki elementi konceptualne nedoslednosti su se u prethodnoj generaciji mogli ignorisati (ukoliko biste imali problem sa različitim imitacijama analognog rangefinder-a), dok treća iteracija broj takvih ad-hoc rešenja smanjuje za barem jedno manje i čini korišćenje glavnog ekrana najblaže rečeno otežanim… ako ne i nemogućim u nekim situacijama. Hoće li to imati reperkusija na tržišni prijem? Nezahvalno je prognozirati, tim pre što se neoprezne prognoze često ispostave netačnima. Uostalom, srce je ono što kupca vodi jednom ovakvom modelu, a ne racio. Da smo se sličnim predskazanjima bavili na pitanju X-Pro2, verovatno bismo pogrešili, pa ćemo se, umesto brzoplete procene, ipak baviti konvencionalnim testom jednog nekonvecionalnog aparata, bez želje da unapred sudimo.
Bićemo sasvim iskreni – nismo očekivali da će posle prve verzije, biti ponuđena i druga. Zamislite tek kako smo se iznenadili kada je predstavljena treća iteracija Fujifilm X-Pro3. I, kao što je X-Pro2 u nekim tačkama bio kopija X-T2, tako je i X-Pro3 ponudio veći broj podsistema koji su identični ili barem vrlo slični top modelu oznake X-T3, uz neke razlike koje su sasvim opravdane, u svetlu specifične ciljne grupe kojoj je X-Pro serija okrenuta:
Tehničke karakteristike: Fuji X-Pro3 u poređenju sa prethodnikomU odnosu na prethodnika, unapređenja su uglavnom očigledna. Neke promene su tek kozmetičke, neke možda čak i bespotrebne, ali jedno je sigurno, kao i u slučaju obe prethodne generacije X-Pro serije – lista specifikacija prosto nije dovoljna da dočara unikatnost kojom ovaj aparat zrači… nevezano za to da li je ta unikatnost pozitivna ili negativna. Senzor je preuzet iz X-T3, što znači da mu detalja, vrhunskih ISO performansi i dinamike ne nedostaje. Samim tim, i autofokus je na visokom nivou, a isto važi i za memorijski bafer. Tražilo je i dalje hibridno (da nije, X-Pro3 ne bi imao naročitu svrhu pored X-T3), a jedino je video mod zapostavljen taman toliko da konceptu ne bude teret, a modelu X-T3 konkurencija unutar kuće. Nismo sigurni koliko ovakva kombinatorika ima smisla, jer X-Pro3 naprosto nije aparat koji bi na bilo koji način mogao uticati na prodaju jednog daleko univerzalnijeg modela, kakav je X-T3.
PAKOVANJESada već standardno Fujifilm pakovanje prati i novi X-Pro3. Aparat se isporučuje uglavnom u varijanti koje podrazumeva telo bez objektiva, a kao eventualni kit se pominje jedino Fujinon XF 23mm f/2 R WR, vrsni, a ipak jeftini prajm, malih dimenzija, zanemarljive mase i fizičkog izgleda koji se nekako savršeno uklapa u izraziti retro stil X-Pro serije. Telo je ponuđeno u čak tri varijante, čija se spoljašnost naizgled razlikuje samo po boji, a zapravo se razlikuju i po robusnosti, pa tako pored klasične crne varijante, presvučene karbonom, Fujifilm nudi i dve ojačane Duratect™ verzije, čija je cena do 10% viša od standardne.
Fuji X-Pro3, sadržaj pakovanjaSadržaj pakovanja je… pa ne bismo to mogli nazvati uobičajenim – pre trendovskim – osim tela i pripadajućeg poklopca bajoneta, tu su NP-W126S baterija, rameni kaiš sa posebnim trouglastim alkama, zaštitnim kožnim manžetnama i alatom za njihovu (de)montažu, štampano uputstvo i… ništa više. Potražismo punjač, ali bezuspešno. Kratka konsultacija sa spiskom opreme koja se isporučuje u kutiji, dovodi nas do zaključka da virus bespoštedne i najčešće potpuno nelogične, nesvrsishodne i krajnje iritirajuće štednje, preti da se raširi na apsolutno sve frontove tehnike. Iritirani svežim saznanjem, proverismo još jednom da li je baterija tu. I jeste, srećom. Bezumna i neobjašnjiva ideja da jedan punjač može činiti nekakvu merljivu razliku u smislu profita, teško može parirati očitom i neizbežno gorkom ukusu koji, uz već očekivan marketinški kontra-efekat, ne ostavlja mnogo mesta racionalnoj analizi. Svaki pokušaj da ovakav potez racionalno objasnimo, završio se neslavno. Reklo bi se da većina današnjih proizvođača smelo pretpostavlja da svaki kupac obavezno pri ruci ima i odgovarajući USB punjač ili laptop koji je voljan koristiti kao zamenu za konvencionalni punjač. Na stranu činjenica da punjenje na ovaj krajnje diskutabilan način, neizostavno prolongira vreme između dva fotografisanja – prvo, zato što je punjenje sa standardnog USB konektora veoma slabog napona i samim tim sporo (može potrajati i 4 sata!), a drugo jer se kao interfejs između punjača i baterije koristi ni manje, ni više nego – sam aparat. Samim tim, dok god se baterija puni, prinuđeni ste da sa njom parkirate i aparat, a to nekad podrazumeva i veoma nepraktične pozicije za držanje skupog aparata! Možda se kao očigledno rešenje nameće logična ideja o kupovini dva primerka aparata – jedan za korišćenje, a drugi za punjenje. Ili je možda ipak jednostavnije bilo uvrstiti i taj neverovatno skupi, obični, plastični punjač? Čini nam se da je ovo možda i najduži opis sadržaja kutije koji smo napisali. Ali, ništa zato – sledeći će biti još duži. Isto važi i za sve naredne, dok god proizvođači istrajavaju u ovom preglupom trendu (preglup; od „previše glup“, što je različito od priglup; da neko ne pomisli da je u pitanju slovna greška, jer nije).
Ostatak teksta →
Fuji X-Pro3, Test
