Ne, situacija kod nas nije 3x gora nego u Ruandi. Naše supruge, na primer, ne moraju da idu 5 km do prvog izvora relativno čiste vode, i da se nadaju da ih u putu ili povratku neko neće silovati, kidnapovati, iskasapiti mačetom, ili sve to đuture. Ne razmišljamo o tome koga da ubijemo (doslovno) da bi mu oteli ono malo hrane što ima kako bi nahranili svoju decu. Ne preturamo po deponijama ne bi li našli neko đubre koje bi mogli nekome da prodamo, kako bi zaradili 50 centi za taj dan.
Svojevremeno sam iz sasvim specifičnih razloga posetio Benin, Togo, Burkinu Faso i kraće, Nigeriju. Ono što je još gore od zapanjujuće bede koju sam video, jeste duhovna, ako hoćete, smrt koju sam video, izazvana saznanjem da nema nade, da nikad ništa neće biti bolje i da će u istom paklu živeti i tvoji unuci i praunuci. Ima sela u kojima živi skeleti sede u prašini i čekaju da neko dođe da ih pobije i oslobodi neopisivih muka. Ono što je tamo niko ko to nije video uživo ne može ni da zamisli, nema šanse. ''Mind-numbing, soul-killing, spirit-crushing evil'' su reči koje opisuju taj ubijeni kontinent.
Tako da, ne, nama nije 3x gore nego njima.