Zeleni najčešće je to Sigma 150 mm Macro 1:2.8 AP DG HSM, navrnuta na Nikon d600 (dva puta čišćen senzor i konačno i promenjena zavesica u servisu zbog poznatog problema sa uljem na senzoru kod modela d600). Težak i prilično glomazan objektiv, ali dobar. Ponekad koristim i Tokinu 90 mm Macro 2.8, koju mnogi hvale (i ja takodje) ali ona mi je najčešće na Nikonu d90 (koji, kako znaš nije full frame). Tokina 90 mm jako dobra za portrete, barem je to moje iskustvo. Snimam uglavnom iz ruke, ponekad se potpomognem monopodom i jako žalim što ne koristim tripod (Velbon Sherpa sa kuglastom glavom), ali prosto ne mogu da se naviknem na to. Zato što snimam iz ruke, po savetu deVil idem sa ISO 800 koji d600 lepo podnosi. To mi dozvoljava blendu iznad f10 i sasvim pristojnu brzinu zavesice, ili, drugim rečima, kakvu-takvu dubinsku oštrinu i značajno smanjeno (ne i eliminisno!) podrhtavanje ruke koja čvrsto drži aparat. Po mom iskustvu, vrlo, vrlo važna je ta sinhronizacija snimka iz ruke. Ukočiti se koliko god je moguće, zaustaviti dah, polako se primicati ili odmicati od bube (manual mod uoštravanja, nema auto oštrenja ili okretanja prstenova) i ono što je najvažnije (e to je ta sinhronizacija) - osetiti kad će povetarac da "nabaci" travku u položaj u kome je buba oštra i tada - škljoc! I to se ponovi dokle god je buba na travci, pa od nekoliko snimaka jedan bude recimo OK. Često zbog nedisanja tokom snimanja ustanem iz trave i ne mogu da dodjem do daha. Monopod je dosta koristan kao treća tačka oslonca. Nije glomazan, manje smeta u kretanju po livadi, lakše se njime barata.
