Nisam merio svojeručno, ali je stvar veoma jednostavna za objasniti.
Aplituda stresanja raste sa produženjem ose na konzoli. U ovom slučaju, aparat je konzola, a osa je objektiv. Što je objektiv duži, to je i amplituda jača sa rastom udaljenosti od senzora. Kako su potresi upravo najslabiji na strani same konzole (tu gde je senzor), tako je i taj sistem u startu u zaostatku što se merenja podrhtavanja tiče. Osim toga, smicanje senzora je daleko više ograničeno - njegova pozicija se ne može pomerati u tolikim okvirima koliko može optički element.
A na stranu efekat stabilizacije koji nije vidljiv u tražilu, ukoliko ono nije EVF. Sa EVF-om se situacija menja, ali pošto čak ni hibridni AF sistemi nisu još uvek (i pitanje je da li će ikad biti) na nivou klasičnih faznih, onda mu dođe na isto. Zbog toga se u optičkom prikazu ne može videti efekat stabilizacije, pa samim tim on ne pomaže prilikom fokusiranja, a za neke situacije je stabilizacija upravo tada i najbitnija. Jer, kad imaš na žiži od 200mm 1/500 ili 1/1000, tu stresanja nema, ali jurenja cilja po kadru može biti i to je daleko teže navatati kada nema stabilizacije.
Iz mojih nekih proba sam zaključio da je stabilizacija senzora zgodna, ali je nikad ne bih uzeo umesto optičke. Konkretno, ja mogu da izvučem duže ekspozicije sa optičkom, čim žiža zađe u neki srednji raspon (70-100mm). Sad, koliko mu to dođe procentualno, pojma nemam, ali razlike mogu biti vidljive od slučaja do slučaja.
A pride što je činjenica da Sony ili Pentax stakla uopšte nisu jeftinija zbog činjenice da nemaju integrisanu optičku stabilizaciju, iako im je to bio argument svojevremeno. Jedini realni benefit je stabilizacija na matorim objektivima, odnosno onima koji je nemaju ni u kojoj varijanti.
Pozdrav
