Eto posle fotkanja prelepih zlatiborskih i tarskih motiva nađoh se u drugačijem ambijentu. Sasvim drugačijem ambijentu.
Desetine hektara pokrivenih crnim, beživotnim pelelom i crnim rečicama. Na sve strane razbacane su prskalice koje sprečavaju da se pepeo vetrovima raznosi dalje. Temperatura je ovde nekoliko stepeni C viša nego u okolini. Takođe je povećana i radioaktivnost.
Obzirom da je debljina pepela i preko 50m hodanje po ovoj površini izuzetno je opasno. Velike površine se vrlo brzo sležu ostavljajućii za sobom ploče čudnih oblika, procepi se otvaraju, a pored rečica je živo blato. Obale rečica se brzo urušavaju i stajanje na takvim mestima veoma je opasno.
Duže vreme posle ovoga dobro ću razmisliti kad poželim da upalim neku sijalicu. Ti ljudi tamo zaista rade jedan neverovatan posao i ja im se bezgranično divim. Svaka čast momci!
Inače u pitanju je malo slobodnija obrada. Način na koji sam doživeo ovo mesto i neka moja vizija budućnosti koja nas čeka.
Pozdrav,