Сатиш Сикха, отац 683 деце
Индијац Сатиш Сикха у априлу је усвојио болесне малишане које је гладне и непокретне налазио на улицама и у полусрушеним страћарама у 25 сиромашних села око најразвијенијег, седмомилионског индијског града Хајдерабад
Сатиш Сикха Фото З. Кршљанин
„Новац даје лагодност телу, али не и души. Њу једино може испунити осећај да помажеш другима и усрећујеш их”, мисао је с којом граби кроз живот Индијац Сатиш Сикха, дизајнер из Канаде, који је од априла постао отац 683 деце. Нашао их је гладне и болесне на улицама и у полусрушеним страћарама у 25 сиромашних села око најразвијенијег, седмомилионског индијског града Хајдерaбад. Усвојио их је, дао им наду, помоћ и жељу да се боре са болешћу, јер сви ти малишани рођени су непокретни. Јуче и прекјуче Сикха је био гост Београда и креаторке Весне Југовић, са којим је у Панчеву засадио 500 јоргована, подржавши њену идеју да од наше земље направи долину овог мирисног дрвета. Том приликом са нама је поделио и причу о својој новој веселој породици.
– У селима око града где сам рођен последњих седамдесет година због затроване пијаће воде рађала су се „деца од гуме”, нису могли да се ослањају на руке и ноге. Вукли су се на леђима по земљи. Ни сам више не знам где сам их налазио, узео сам их и окупио у једном од села. Они су ми променили живот, тешко је описати срећу коју су унели у њега. Направили смо наш свет, чист и истинит, посебну планету љубави. Нико ме више не може убедити да нисам првак света. Ако неко прави листу најсрећнијих људи у универзуму, ја сам на врху, захваљујући њима. Срећник број један, тако сам назвао себе и на свом Фејсбук профилу – уз блистави осмех поносно прича овај тридесетдеветогодишњак.
Само од једне хаљине коју је креирао Сикха је недавно зарадио милион долара. Наравно, сем његовог имена, на цену су утицали и дијаманти којима је била украшена. Сав тај новац и све што је стекао пре тога дизајнер сада даје за своју децу. Помаже му најближа, поприлично имућна, фамилија која је продала имање да би Сатиш издржавао многобројну породицу. Ипак, издваја осамдесетшестогодишњу баку Ведулу која свакодневно прави ручак за 200 душа. Овај добротвор је од априла у новооснованој фондацији „Здрава деца, срећна деца” прикупио и 2000 волонтера који помажу у његовом дечјем селу Самастан Нарајанпур.
– Најмлађе дете ми има три, а најстарије 20 година. Ниједно од њих није ишло у школу. Моји волонтери их сада образују, уче да цртају, осликавајући зидове кућа које сам за њих адаптирао. Најважније је што сам формирао тим својих доктора. Они оперишу малишане, који и даље не могу самостално да се крећу, али после хируршких интервенција сада то коначно чине уз помоћ електромоторних колица. Болест им скраћује животни век, али од априла, од када су моји, ниједно дете није умрло, нити се родило са опаком болешћу. Намеравам да проширим своју породицу и усвојим још малишана којима је помоћ потребна. Пре тога морам да им пречистим воду, јер ни ова коју пију није баш квалитетна, а до 15. новембра свих 683 деце добиће нова колица – с нескривеном радошћу објашњава Сатиш.
Уколико неко дете из Србије, или ма које земље у свету, потражи помоћ његовог хируршког тима, обећава да ће их довести и покушати да помогне.
– Што се човек више осмехује, све је млађи. Моја деца се донедавно нису смејала, научио сам их. Већини знам имена. Они моје не знају, али ако их неко пита за Бају, што на индијском значи брат, и они најмлађи знају да сам то ја. Тако ме зову. Неописиво је колико ме воле. И док сам у Србији непрестано зовем волонтере да видим како су. Кажу ми да многа деца одбијају да једу, јер нисам са њима. Морају да их лажу да ћу да дођем и тек онда узимају храну, а када добију чоколадице, неће да их окусе, већ их чувају док ја не дођем да ми поклоне. Зато сада опет живим са њима у Индији, иако сам постао Канађанин, тамо сам донедавно боравио и завршио факултет – објаснио је Сатиш.
Инцидент који му се догодио 2005. године нагнао га је, каже, да за 180 степени промени живот. Била је то смрт дванаестогодишње индијске девојчице Алисон, коју је тада из болнице довео у своје дизајнерско царство да за њега прави машне.
– Радила је то годину дана. Освојила ме је. Дао сам јој све што сам могао, пружио сам јој срећу, али нисам успео и живот. Умрла је од болести од које у просеку болују две особе на планети. Када ми је мајка јавила да је више нема, мој свет се срушио. На самрти је рекла да је била најсрећнија у животу док је са мном правила машне. Када нисам већ могао њој, одлучио сам да покушам да вратим живот некој другој деци, а она су ме поставила на пиједестал срећника – искрен је Сатиш Сикха.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Satis-Sikha-otac-683-dece.sr.html
