Bravo Zorane, bravo Tyler! A evo i moje priče. Udjem pre mesec dana u parkiran auto da podjem kući, mrtav umoran i sav jadan od posla, vrućine & vlage od ovih kiša. Krenem uzbrdo i čujem glas malog mačeta. Dam gas da pobegnem (bežim od takvih glasova daleko, da se ne rastužim, prosto se krijem) ali glas je tu, ne napušta me. Vozim 50 metara, 100 metara, a tužni mjauk kao da pojačava...Konačno zaustavim kola na sred puta (zamislite 10-tak sirena iza mene), otvorim motor i na ivici nekih tamo gajtana ugledam mače kao se drži noktima, ni ko dlan veliko...Mače samo uši, kost i koža, primer štroke i prljavštine, buva i zapaljenih očiju... Ostatak znate. Sada je to Margareta, za prijatelje Margo (vidi sliku), koja ima sve boje na sebi (calico tip mačke, kaže Internet), vedra, vesela, razigrana i nikako da se najede - traume iz rane mladosti...
