"Kuća pored puta" jedna je od mnogih seoskih kuća koje imaju sličnu sudbinu. Neka moja sećanja na dane kada sam, pre
mnogo godina, u ovom selu provodio skoro svaki đački raspust, projektuju mi mnogo lepše slike ove kuće, sela uopšte i nekog
boljeg i srećnijeg vremena.
Bila je to jedna impozantna, lepa domaćinska kuća, puna života a za nas klince i nekako mistična. Iz suterena se čuo zvuk
nekih opasnih mašina a u dvorištu su se muvali neki ozbiljni i strogi ljudi koji bi uvek vikali kad bi nešto objašnjavali gazdi.
Gazda je bio seoski stolar, cenjen i poštovan čovek i domaćin. Sa njegovim unucima sam često igrao fudbal u dvorištu seoske
škole, išli smo na pecanje i kupanje u obližnju reku koja tada beše kristalno čista i puna ribe.
Danas je sve mnogo ružnije i tužnije. Stari stolar je već odavno negde gore, njegova deca i unuci su, kao i mnogi drugi, otišli
u veliki grad. U selu su ostali uglavnom starci... reka je odavno već zagađena i nekako se umorila i smanjila. Deca više ne dolaze na selo kad je školski raspust, bliži su im Kopaonik, Zlatibor, Budva... A drugari i rođaci im i nisu na selu nego na fejsu.
Babe i dede ih smaraju.
A "kuća pored puta" vodi neke svoje staračke dane... napuštena i oronula. I kao da to nije dovoljno, još je seoski đilkoši besomučno čerupaju i skrnave.
Koliko je samo nesrećnika i beskućnika u ovoj našoj Srbiji i koliko je ovakvih beživotnih kuća ostavljeno vremenu da dovrši
svoje?
